U našem kraju je poznata određena doza netrpeljivosti Šapčana i Valjevaca. Kako je došlo do toga pročitajte u nastavku.
Veruje se da ta netrpeljivost datira od vremena jedne podvale Valjevaca. Iako je duboko u svesti starijih meštana Valjeva ali i Šapca i dalje donekle živa legenda o tome, nije poznato ni kada se to odigralo, ni da li se zaista baš tako desilo, ali je ta valjevska podvala čak opevana i u pesmi Tavala, tavala, ta valjevska podvala, koju je izvodila naša pevačica, Vera Ivković.
Kažu da su svatovi iz Šapca krenuli da „uzmu“ mladu u Užice. Nekako im se na pola puta našlo baš Valjevo, pa su odlučili tu da prenoće i okrepe se, a sutradan da krenu put Užica. U to doba se putovalo zapregom, a putevi nisu baš bili tako dobri, pa su Šapčani došli u Valjevo vidno umorni.
Pretpostavlja se da su u današnjem Tešnjaru, koji se smatra starim jezgrom Valjeva, potražili smeštaj. A bilo je u Tešnjaru u to doba i gostionica.
U jednoj od njjih su se okupili dovitljivi Valjevci i trudili se da budu dobri domaćini. Pilo se dosta domaće rakije, sve zato što su u pitanju svatovi.
Krenuli su Šapčani po mladu, doduše ne baš lako, jer je rakija uradila svoje. A Valjevci su ostali da se trezne. Ali i da smišljaju kako mogu da im podvale kada se budu vraćali, pa da se svi nasmeju. I setili su se…
Kada su nakon nekoliko dana šabački svatovi krenuli nazad, nakon što su „uzeli“ mladu, opet su zastali da se okrepe u Valjevu. Verovatno nisu ni slutili šta ih tamo čeka, jer da jesu, pobegli bi glavom bez obzira verovatno.
Dovitljivi Valjevci su rešili da ih nasamare. Odlučili su da i oni naprave „svadbu“, što i ne bi bilo tako čudno da na toj svadbi „mlada“ nije bio jedan mladi Valjevac.
Stigoše Šapčani i pridružiše se svatovi jedni drugima. Sve je teklo uobičajeno i u najboljem redu. Kako je veče odmicalo, tako se javi jedan „razboriti Valjevac“ i kao i svaki drugi dobar domaćin predloži da se neveste sa jedne i sa druge svadbe povuku i odmore zajedno. Ne sluteći ko je druga „mlada“, šabački svatovi to prihvatiše sa oduševljenjem.
Šta je posle bilo, može se samo naslutiti. Tek ostala je legenda da je među šabačkim svatovima, koji su sutradan krenuli kući, baš mlada bila najveselija.
Prema drugoj verziji ova netrpeljivost je vezana za valjevskog trgovca Marka Kabalu. Taj trgovac je u ovim krajevima prodavao rakiju i to naveliko. Uvek kada bi završio posao otišao bi se da se karta. Zbog kartanja je dolazio u Šabac. Znao je da ostane po nekoliko dana. Dok se on kockao, građani Šapca bi znali da se našale sa njim. Oni bi na svoj način uspeli da dođu do Markove rakije. Kada bi to uradili oni bi istočili pola rakije i zatim nasuli vodu. Ali i on bi njima znao vratiti. Znao je veoma dobro proći na kartama i dobiti dosta para. Osim novca znao je osvojiti fijaker i dva vranca. To se dogodilo u kafani Milje Ražića koji je važio kao veliki šaljivdžija. Po dogovoru Šapčani su trebali da predaju Kabuli fijaker. Prilikom te predaje su se sugrađani okupili da vide događaj. Gazda se dosetio jedne veoma dobre šale. Povadio je čivije iz točkova. Kalaba naravno to nije mogao znati, kada se popeo na fijaker, krenuo je nekoliko metara, da bi naravno završio u prašini. Što se kasnije pronelo i po Valjevu te doprinelo blagoj netrpeljivosti i začikavanju između stanovnika ova dva grada.
