Pratite nas na FejsbukuPratite nas na InstagramuPratite nas na YouTube

Dobrodošli na portal Šabac 24/7 - Vaša najbrža veza sa vestima iz samog grada, Mačve i cele Srbije!

DIVLJI DEČAK Priča o “Tarzanu” sa naših prostora!

Fb Img 1699003790436 Copy 600x648

Vesna Papović

FotoFb/Nicije dete

1988. godine negde na tromeđi Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Srbije lovci su u šumi ugledali dečaka u čoporu vukova koji se kretao četveronoške. Telo mu je bilo prekriveno ranama i ogrebotinama, bio je neuhranjen, modar i nije znao da priča. Nisu znali ko je, odakle je, čiji je, ništa. Dali su mu ime Haris Pućurica.

Smešten je u centralno prihvatilište za decu i omladinu u Beogradu, gde je ostao do 1992. godine. kada je vraćen natrag u Bosnu i Hercegovinu. O njegovom kratkom i neobičnom životu snimljen je i film “Ničije dete”, reditelja Vuka Ršumovića.

Harisovo poreklo je ostalo misterija. Možda se jednostavno odšetao ka šumi od roditelja, možda su ga mesecima tražili i nisu uspeli da ga nađu. Možda je bio ostavljeno dete, a možda su roditelji imali saobraćajnu nesreću, a on je jedini preživeo i izgubio se negde u gustim šumama. Možda…

Niko ga nije tražio, a nije ni on nikog tražio. O njegovom životu zna se samo onoliko od kad su ga pronašli pa do dana kada je kao prilično socijalizovano dete, četiri godine kasnije napustio beogradsko Centralno prihvatilište za decu i omladinu. Ime su mu dali lovci i tako mu odredili i naciju i veru. Odakle je došao i gde je posle otišao i danas je misterija. Neki tvrde da su čuli kako je poginuo negde na ratištu u Bosni. Uglavnom, nikad se više nije javio nikom.

Treba pomenuti da je sama socijalizacija išla jako teško. Nije se bojao ljudi, ali jeste tehnologije. U početku je odbijao kuvanu hranu i jeo je sa poda ili iz kante za smeće. Nije imao higijenske navike. Često su ga nalazili u čučećem položaju ispod stola.

Nakon mnogo truda uspeo je da nauči da govori, a kasnije je počeo da čita i da piše. Uprkos svemu deca su ga prihvatila i pomagala mu na sve načine.

Vraćen je tamo gde je i pronađen. Obukli su mu uniformu i poslali ga u šumu. Imao je tada 17 godina i više se nije vratio. Tu je zatvoren krug njegovog života. Kažu da ga je ubio zalutali metak, a ko zna, možda još i danas pleše sa vukovima. Dečak kome je vuk bio čovek, a čovek vuk.

Po ovom događaju je snimljen film 2014. godine pod nazivom “Ničije dete”, bio je to debitantski film Vuka Ršumovića i ovenčan je nagradama na prestižnom Filmskom festivalu u Veneciji.

 

Pročitajte još: