Fotoreporter Tanjuga Rade Prelić izjavio je da mu je NATO agresija na SR Jugoslaviju bila najteži period u karijeri dugoj 52 godine i istakao da slike stradanja naših ljudi, posebno dece, nikada ne može zaboraviti.
Prelić u izjavi za Tanjug povodom 27 godina od početka NATO agresije na SR Jugoslaviju kaže da mu nije lako da se priseća tih dana kada je objektivom beležio stradanja ljudi.
“I danas, posle toliko godina, u meni vlada neverica da se neko drznuo da na kraju 20. veka napadne jednu omalenu Srbiju, zemlju izmučenu ratovima, sankcijama i drugim nedaćama”, rekao je Prelić.
Naveo je da je, kada je agresija počela, znao da Srbiji i njenim građanima neće biti lako, ali da se ipak nadao da će bombardovanje trajati kratko i da će se naći neko rešenje.
Dodaje da se to nije desilo i da je nastalo besomučno bombardovanje i uništavanje svega u Srbiji, pogibije policije, vojske i civilnog stanovništva i da je to trajalo punih 78 dana.
Prelić priča da su sirene za vazdušnu opasnost za fotoreportere značile izlazak na teren sa ciljem da zabeleže stradanja i ruševine i dodaje da su se u tim trenucima ponašali kao profesionalci i nisu dopuštali emocijama da prevladaju. Ističe da mu se, ipak, kako vreme prolazi, slike stradanja naših ljudi, posebno stradanja dece, vraćaju i nikako ne uspeva da ih zaboravi.
“Emocije se javljaju kasnije i posle toliko godina ja se često prisetim tih nemilih scena i ne zaboravljam ih, a verovatno ih neću nikada ni zaboraviti”, dodao je Prelić.
Drhtavim glasom priseća se stradanja trogodišnje Milice Rakić 17. aprila 1999. godine.
“Nije bilo lako otići u dom porodice male Milice Rakić. Njeni roditelji su mi pokazali nošu na kojoj je ona nastradala od NATO gelera dok je sedela u kupatilu”, rekao je Prelić.
Svake godine on 17. aprila položi cvet u Tašmajdanskom parku na spomen obeležje Milici Rakić, ali i ostaloj deci koja su stradala u NATO agesiji, a kojih je 89.
“To znači da je u proseku svaki dan stradalo po jedno dete koje nije bilo ni krivo, ni dužno”, istakao je Prelić.
Kao još jedan težak trenutak tokom 78 dana NATO bombardovanja Prelić navodi stradanje pilota, pukovnika Zorana Radosavljevića, u borbi sa NATO agresorom.
“U komandi vazduhoplovstva u Zemunu njegovu decu je primio general (Spasoje) Smiljanić u pokušaju da ih uteši”, naveo je Prelić i dodao da ni te slike ne može da zaboravi.
Rad tokom NATO bombardovanja naše zemlje Prelić doživljava kao najteži period u svojoj 52 godine dugoj karijeri.
“Taj period je bio i fizički i emocionalno i na svaki drugi način težak”, istakao je Prelić.
Dodao je da, kada se bombardovanje završilo, nije bilo lako nastaviti sa poslom na uobičajen način.
“Biti ratni fotoreporter je jako teško i rizično zbog toga što se dobra fotografija ne može napraviti sa distance, već na terenu, u prvoj borbenoj liniji. Tokom ovog bombardovanja situacija je bila još i teža zato što je vrebala opasnost”, rekao je Prelić dodajući da je bilo važno napraviti dobre fotografije, ali i izbeći opasnost.
Prema njegovim rečima, opasnost je možda bila najveća neposredno nakon što bi bio pogođen neki objekat, zbog hitnog odlaska na teren sa ciljem da se odmah zabeleži prizor i izvesti o tome. Kako navodi, postojao je rizik da isti objekat bude ponovo gađan, što se i neretko dešavalo.
“Dešavalo se da u ponovnom naletu NATO aviona isti objekat bude bombardovan. To se desilo sa zgradama Generalštaba Vojske Srbije u Nemanjinoj ulici u Beogradu”, priseća se Prelić.
Naveo je da je teško bilo gledati i fotografisati i bombardovanje mostova, čije je rušenje, kako kaže, bilo “poslastica” za NATO agresore.
“Gađani su vojni i civilni objekti, stradalo je nedužno stanovništvo. Prvo su gađali vojne objekte računajući da će naša vojska da se preda i da ćemo mi brzo pasti. Međutim, kad su videli da to nije dovoljno, NATO armada je krenula na civilne objekte, na mostove, na bolnice, čak i na porodilišta, što nije zabeleženo u svetu”, istakao je Prelić.
Prisetio se i rušenja Avalskog tornja, navodeći da je nakon rušenja tornja put za Avalu bio blokiran.
“Ja sam se nekako provukao uz Avalu, kroz šumu, zabeležio te snimke i ti snimci su obišli ceo svet”, priča Prelić.
U bolnici “Dr Dragiša Mišović”, koja je 1999. godine bila bombardovana u dva navrata, Prelić je fotografisao povređene medicinske sestre, pacijente, decu. U Surdulici, gde je u NATO bombardovanju poginulo 20, a teško povređeno 40 ljudi, video je veliki krater od bombe.
“Pitao sam šta je to toliko palo tu, rekli su da ne znaju šta je palo, ali da je tu bila trospratna kuća koje više nema”, kaže Prelić.
Bombardovanih, urušenih i srušenih objekata priseća se sa gorčinom, ali ono zbog čega i danas ima mučan i bolan osećaj, jesu izgubljeni životi i sahrane nastradalih vojnika, policajaca i civila kojima je prisustvovao.
“Sve su to bila nečija deca. Svi ti ljudi, ni krivi, ni dužni, su izgubili život. To su slike koje meni i danas, posle više od četvrt veka, ne izbijaju iz pamćenja”, naveo je Prelić.
Izvor: Tanjug
