Šta je Kosovo za Srbina znamo tek kada nogom kročimo u ovu Svetu zemlju. Raskošna srednjovekovna umetnost koju smo podarili Evropi, crkve i manastiri nestvarne lepote. Svaki Srbin sa Kosova odlazi sa ponosom u duši i saznanjem koliko smo zapravo veliki narod.
Prvo što ćete osetiti kada dođete na Kosovo je neka posebna vrsta sete ali istovremeno i povezanost sa nečim uzvišenijim od svega što poznajemo, ne bih umela reći da li je to večnost. Obilazeći manastire Kosova osećanja se mešaju, tuga i ponos.
Lepota Gračanice, Dečana, Draganca, Pećke Patrijaršije, Ljeviške koja stoji prelepa, usamljena, opasana žicom, ranjena, paljena ali zauvek vezana za nebo. A, kako su mislili da unište nebesa na zemlji…
Crkvu Bogorodice Ljeviške u Prizrenu je, između 1306. i 1309. godine, podigao kralj Milutin na mestu ranovizantijske katedrale. Protomajstor Nikola podigao je hram sa pet kupola, pripratom sa spratom nad kojim se nalazi zvonik, a Astrapi su kao vesnici novog stila crkvu živopisali.
Ko nije posetio Prizren teško da može shvatiti stihove iz pesme kralja Nikole “Onamo, namo…” Nije zalud Car Dušan ovde sagradio Svete Arhangele i sebi kraj njih odabrao mesto za večni počinak.
Nikola Stojković
A, tek ljudi. Poseban utisak na našu grupu je ostavio Nikola Stojković, iz sela Parteš. Dečak koji nas je prvo poslužio raznoraznim đakonijama u manastiru Draganac a zatim se latio harmonike. Vedro i vredno dete, sedmi razred a već čovek. Nidžo nam je na poseban način ulepšao ovu posetu Kosovu. Živ bio i uvek veseo!
Na odlasku smo svratili i na Gazimestan, jedan božur se upravo spremao da procveta. Rešismo da se nađemo opet, dogodine u Prizrenu.
