Marina Tanacković, viša medicinska sestra iz Odseka medicine sporta Zdravstvenog centra Šabac, sa 25 godina saznala je da ima leukemiju. Bolest se vraćala još dva puta, ali je u ovoj mladoj ženi našla ozbiljnog protivnika. Marinina borba za život trajala je tri godine. Iskusila je kliničku smrt, komu, slepilo, bila je nepokretna… A onda, ponovo je učila da govori, da hoda i piše. „Bolest nije tu da nas zarobi, već da nam pokaže koliko je život vredan i da nas nauči da budemo bolji ljudi“, otkriva Marina.
Do 2016. godine, Marina Tanacković vodila je normalan život. Kao medicinska sestra, radila je u ambulantama u Oridu i Jelenči. Želela je da se usavrši u svojoj profesiji, pa je upisala fakultet. Povremenu malaksalost i ubrzan rad srca pripisivala je umoru zbog obaveza na poslu i predavanjima. Sve dok tog jutra početkom februara nije ustala iz kreveta i shvatila da nema snage da se umije. Dan kasnije, sanitetom je iz šabačke Opšte bolnice prevezena u Urgentni centar u Beograd.
– O leukemiji, koja je zapravo rak krvi, znala sam malo. Samo ono što smo učili u školi. Ali dovoljno da posumnjam da imam upravo tu bolest kada sam videla koje se analize krvi traže i kada mi je rečeno da će morati da mi rade punkciju koštane srži. Ležala sam na intenzivnoj nezi, a oko mene se okupili lekari i medicinske sestre. Kažu: „Ne brini, svi smo uz tebe.“ Svoje sumnje mi ne saopštavaju. Nisu ni morali. Shvatila sam i sama. Tada sam prvi put zaplakala – priča nam Marina.
Sa hemioterapijom moralo se početi što pre, ali prvo da dobije transfuziju. Poslednje čega se Marina seća bilo je lice anesteziologa koji se nadvio nad njom da je intubira. Neočekivano, umesto borbe sa malignim ćelijama, usledila je borba za život zbog teške reakcije na transfuziju. Klinička smrt, pa koma. Na respiratoru je provela četiri dana.
– Po buđenju sam vežbala disanje, bila nepokretna, nisam mogla da govorim. Bolovi zbog oštećenja od tubusa bili su veliki, ali sam se borila da jedem sama. Znala sam da mi je snaga preko potrebna. U krvi mi je otkriveno 65 odsto malignih ćelija i konačna dijagnoza: akutna promijelocitna leukemija. Krenulo se sa hemioterapijom. Bila je bezuspešna. Odmah je započet drugi ciklus, koji je trajao mesec dana. Sve vreme sam bila hospitalizovana u Beogradu – priseća se Marina.
Niko nije mogao da očekuje da će kod mlade osobe dva ciklusa hemioterapije da podbace. Puštena je kući na nekoliko dana. Rečeno joj je da drugih opcija za lečenje nema i da su prognoze teške. Nakon tri meseca bila je kući. Roditelji, prijatelji, poznato okruženje i velika volja za životom, bili su dovoljni da nova punkcija pokaže da se ćelije raka povlače. Terapija je imala produženi efekat!
– Posle osam meseci terapije citostaticima, primetim da mi nešto čudno svetluca pred očima i da mi vid slabi. Glavobolje neizdržive. Ubrzo sam oslepela. Rak je iz krvi prešao u likvor. Ponovo dva ciklusa hemioterapije. Nekoliko meseci kasnije, rak se treći put pojavljuje u mom telu. Lekari više nisu imali ideju kako da me leče. Davali su mi lumbalne hemioterapije, išla sam na zračenje, a onda mi je dato da biram hoću li nastaviti sa terapijom održavanja ili odabrati transplantaciju. Ukratko, dat mi je izbor da sama odlučim koliko dugo ću živeti. Odabrala sam da živim bar još osam meseci i opredelila se za terapiju. To je bio drugi put da sam zaplakala – priča nam Marina.
Terapija održavanja trajala je dve godine! Ljubav prema profesiji bila je skoro jednaka ljubavi prema životu. Vratila se na fakultet, položila preostale ispite, diplomirala. U jeku pandemije Kovida 19, Marina Tanacković posle duže pauze ponovo je na svom radnom mestu. Prvi radni dan bio je baš u februaru, tog meseca kada joj je 2016. godine postavljena dijagnoza jednog od najpodmuklijih oblika raka.
PET GODINA NOVOG ŽIVOTA
– Bog mi je dao važnu lekciju. Da volim život i da ga živim bez straha. Da budem zadovoljna sobom. I da činim dobro. Bolest mi je pokazala i koliko je u ljudima ostalo dobrote. Moja krvna grupa je specifična: AB negativna. Kada je bila akcija prikupljanja trombocita, svi članovi porodice i šire rodbine su otpali, jer nisu bili podudarni. A trombocite sam mogla da dobijem samo od zdravih muškaraca. Retko koji odgovara. Tada su se pojavili ljudi koje nikada do tada nisam upoznala i koji su mi nesebično pomogli. Sada u februaru proslavila sam pet godina kako sam se vratila na posao. I mogu da kažem da sam pobedila.
