Irenina želja da bude lekar, a onda kada je upisala Medicinski fakultet, učinilo me ponosnim ocem. Biti lekar nije lako, traži mnogo odricanja. I nije dovoljno predati se poslu, najvažnije je voleti to što radiš. A u Ireni sam ljubav prema medicini prepoznao još dok je bila dete – priča dr Borivoje Jadranović, specijalista ginekologije i akušerstva u Opštoj bolnici „Dr Laza K. Lazarević“ u Šapcu.
Duže od vek i po Šapčani imaju bolnicu. Podigli su je prvi u Srbiji. I tokom svih ovih godina brojne porodice su ista profesija i isti humani zadatak dodatno povezali. Da li su geni odigrali ulogu ili je to možda odrastanje uz roditelja lekara, to niko ne može da objasni. Tek, Borivoje i Irena Jadranović pripadaju nizu srodnika u našoj ustanovi koji su se odazvali na isti poziv i to rade uspešno.
– Sećam se da je tata stalno bio nad knjigom i učio. Kao dete viđala sam ga i pod stresom zbog posla. Bilo je teških situacija, ali ni jedna od njih me nije pokolebala u nameri da i ja krenem tim putem. Upisala sam srednju Medicinsku školu, potom završila fakultet, a tata mi je bio najveća podrška. Ženama u ovom poslu je malo teže zbog porodice. Ja sam mog tatu tokom odrastanja gledala dok uči, a sada moje dete gleda mene nad knjigom – priča dr Irena Jadranović, koju do zvanja specijaliste otorinolaringologije deli još samo završni ispit.
Upravo se ova oblast dr Ireni Jadranović svidela još tokom studija. S druge strane, svestan izazova koje nosi jedna hirurška grana u koju spada i otorinolaringologija, dr Borivoje Jadranović nije bio presrećan zbog ćerkinog izbora. Ali radni vek je dug, pun uspona i padova i sve je kudikamo lakše kada se radi ono što se voli.
– Lepo je raditi u nekoj hirurškoj delatnosti, dinamično je, donosi i svoje lepe i svoje loše strane i odgovornost je ogromna. A problem ako te ne ubije on te ojača. Svaki posao je takav. Ali kada se sve sabere, više je lepih stvari nego problema – ističe dr Borivoje Jadranović, koji u šabačkoj bolnici radi 38 godina.
Tokom nešto više od deset godina koliko je dr Irena Jadranović deo našeg kolektiva, sa ocem je imala priliku i da profesionalno sarađuje, posebno dok je radila u Urgentnom prijemu. Za stručne savete i konsultacije uvek joj je na raspolaganju. A osim toga što je oca učinila ponosnim jer je ga je nasledila u zvanju lekara, dr Bora Jadranović ističe da mu pričinjava neizmerno zadovoljstvo što Irenu kolege ne gledaju više kao njegovu ćerku, već njega kao Ireninog tatu.
DECA LEKARA MORAJU VIŠE DA SE DOKAZUJU
– Biti dete lekara nosi svoje prednosti i mane. Postoji mišljenje da su deca lekara razmažena, lenja, da nam je sve dato na dlanu. Istina je da moramo mnogo više da se dokazujemo da izgradimo svoje ime. Bez obzira na to što sam Borina ćerka, potrajalo je dok nisam dobila posao, a i na specijalizaciju sam dugo čekala. Tu je i porodica. Jedno dete prvi razred, drugo na putu, ali sve se može postići dobrom organizacijom – kaže dr Irena Jadranović.
