U živopisnom krajoliku planine Cer, priča se da je živeo car Trojan koji je svake noći odlazio preko reke Save i u jednom selu nedaleko od Zasavice otimao devojke.
Šta je omraženi car radio u svojoj tvrđavi povrh legendarne srpske planine može samo da se naslućuje, tek očajni meštani ovog kraja su se udružili da zaustave drskog demona.
Prema predanju car Trojan imao je tri glave: jednom je jeo ljude, drugom ribe, a trećom životinje. Ipak, najveća poslastica bile su mu mlade devojke. Vuk Karadžić piše da je Trojan od meštana Širina kod Zasavice zahtevao da mu svake noći obezbede devojku. U suprotnom, na selo će se srušiti sav njegov gnev.
U početku ljudi su strahovali, pa bez pogovora izvršavali Trojanove naredbe. Kada im je najzad dosadilo da mu ugađaju, meštani su otišli po savet kod svetog Dimitrija koji je služio kod cara Trojana. Kako se dalje pripoveda, sveti Dimitrije od Trojana je na prevaru saznao da se car najviše plaši Sunca.
Sremci su se dosetili, pa posekli jezike svim petlovima kako Trojana ne bi mogli da upozore na dolazak zore. I dok je car bio zanet novom devojkom, konjima su napunili zobnice peskom i još više mu otežali povratak na Cer u tvrđavu. Nemi petlovi, konji ni da mrdnu, Sunce nemilosrdno, a Trojan u panici polete sam ka svom gradu.
I ovde se rađa legenda kako su neka sela u šabačkom kraju dobila imena. U selu Štitar, car Trojan je izgubio svoj štit, u Tabanoviću je izgubio tabane, u Slepčeviću oslepeo, u Glušcima ogluveo, a u selu Desić „mu se nešto strašno desilo“. Tako je car pobeđen, a legenda o njemu opstaje i u razvalinama utvrđenja na Ceru koje su meštani prozvali Trojanov grad.
