Foto: Screenshot/Facebook/Oleg Korenj
Ovako je o štetnim posledicama intenzivnog korišćenja raznih elektronskih uređaja u najranijem uzrastu govoriо nedavno preminuli, čuveni ruski neurolog Oleg Korenj, koji je pomogao mnogima.
“Odavno već nameravam da podelim sa vama svoja zapažanja o mogućim posledicama intenzivnog korišćenja raznih elektronskih uređaja: televizora, kompjutera, tableta, smartfona, u najranijem uzrastu deteta.
Odmah da se ogradim i kažem da ovde iznosim samo svoja zapažanja na osnovu iskustva. Može se to razumeti kao zastrašivanje iz neznanja – i to sam imao prilike da čujem. Ipak, čini mi se da se sve uklapa i polako dolazi na svoje mesto…
Posao mi nalaže da se svakodnevno susrećem sa decom koja imaju manje ili veće smetnje u razvoju. Već pet godina se po pravilu susrećem sa istim problemom – decom koja u proseku sa tri godine praktično ne govore. Ponašanje te dece slično je ponašanju dece sa autizmom. Zajedničko im je to što su im, kada su imala oko godinu dana, dati smartfoni odnosno tableti.
Ta deca praktično sve slobodno vreme provode uz te uređaje, bukvalno žive sa njima. Od toga strada facijalna ekspresija (mimika lica), usmeravanje pogleda (kontakt očima), i emotivna sfera. Pokušaj da od deteta uzmete uređaj, kod njega izaziva krajnje negodovanje i agresiju. Govor se po pravilu nije razvio ili je rudimentaran.
Komunikacija sa okolinom, sa realnim svetom, očigledno je loša… Znajući koliko je lako pomešati uzrok i posledicu, ne isključujem da su neka od te dece načelno autistična, a da je preokupacija gedžetima jednostavno jedna od varijanti stereotipnog ponašanja… Ipak, sledi jedna od kratkih priča.
Devojčica, 1 godina i 3 meseca, živi u Njujorku. Pažnju je privuklo to što se ne odaziva i ne reaguje na verbalne zahteve. Nema razvijenu adekvatnu mimiku i gestikulaciju. Nekoliko meseci ranije nije bilo tako loše. Dete je tapšalo, mahalo pa-pa. Specijalisti su posumnjali na poremećaj iz autističnog spektra…
Dobio sam veliki broj video-snimaka sa epizodama iz života deteta. Sve je počelo oko 7-8. meseca kada je dete počelo da jede u stolici za hranjenje, ispred uključenog televizora. Idemo dalje: sa godinu dana, devojčica je praktično sve slobodno vreme provodila ispred nekakvog ekrana. Roditelji su poslušali moj savet i sve gedžete su sklonili od deteta. Očekivano, prvih dana primetili su kod devojčice razdražljivost, histeričnost i agresivnost, bilo ju je teško nahraniti.
Ali… Vratili su se kontakt očima i pokazivanje rukom! Krenuli su na terapiju. Razumem kolebljivost i subjektivnost procene dateta na daljinu… Ali, svejedno ne prestajem da se pitam: Da li je moguće da se u “spektru” naiđe na situacije s mehanizmom koji bi se mogao okarakterisati kao “pseudoautizam” izazvan upravo ovime o čemu govorim?”
