Diploma hemijskog tehničara, Zorana Radukića iz vladimiračkog sela Kujavica nije odvela iz rodnog sela i sa njegove dedovine. Veliku površinu poljoprivrednog zemljišta obrađivali su decenijama Zoranov deda i otac, pa je i njegova pomoć bila neophodna. Sada o 30 hektara obradivih površina brine sam, a velika podrška i pomoć stižu od supruge Jelice i kćerke jedinice, trinaestogodišnje Nikoline.
-Od ratarskih kultura imamo kukuruz, pšenicu, ječam, gajimo i detelinu i najveći deo proizvodnje usmerili smo na ishranu stoke. Imamo 30 goveda, 10 nazimica, nešto više od 20 prasadi. Afrička kuga je učinila svoje pa smo i smanjili stočni fond, za svaki slučaj da izbegnemo štetu. Rogatu stoku sam ostavio, dosta smo prodali, ali koliko mogu kao jedina muška glava u kući da obavim posla, toliko i zadam sebi obaveza, kaže Zoran.
Olakšanje u svakodnevnim poljoprivrednim radovima ovom vrednom domaćinu je mehanizacija.
-Imam svu potrebnu mehanizaciju, tri traktora, sve priključne mašine, sve sam uspeo da kupim devedesetih godina kada sam došao iz vojske. Pokojni otac i deda imali su traktor, plug, tanjiraču i drljaču, a ja sam uspeo da nabavim još tri traktora i sve ostale mašine tako da sam po tom pitanju nezavisan i ne moram da tražim po selu pomoć od drugih. Supruga je tu uvek bila kao podrška, međutim možda bi se trudili da još više skućimo, ali nismo mogli da imamo dece 15 godina, pa nismo ni imali razlog. Međutim, na kraju se i ta želja ispunila. Dobili smo kćerku Nikolinu koja sada ima 13 godina i to nam je dalo motiv da idemo dalje i evo i dan danas trudimo se da obezbedimo sve što je potrebno za njeno kvalitetno odrastanje i školovanje, iskreno priča Zoran.
Nikolina odlično govori engleski, pa će kako kaže verovatno njen izbor biti turistička škola, međutim jednako želi da stekne i diplomu poslastičara ili kuvara.
-Volim svoje selo, nemam želju da odem odavde. Volela bih da radim u gradu, ali da nastavim da živim ovde u svojoj kući. Nije mi teško da obaljam poljoprivredne poslove, u svemu pomažem roditeljima. Završim sve poslove oko stoke kada tata ode u Beograd na pijacu, a ponekad mu i ja pravim društvo pa idemo zajedno da prodajemo povrće na beogradskom kvantašu. Tamo imamo naše redovne mušterije, tako da se i ne zadržavamo dugo, već samo isporučimo robu i vraćamo se nazad kući. Nije lako živeti na selu, ali sve ima svoje i dobre i loše strane, ni u gradu nije sve lepo i dobro, tako da ja sam zadovoljna i volim svoje selo u kom sam odrasla, navodi Nikolina.
A, otac Zoran i majka Jelica tu su da budu podrška u ispunjenju svake Nikolinine želje.
-Mi smo tu kao roditelji da pomažemo koliko god možemo i sigurno nećemo biti prepreka u bilo kakvim njenim planovima i željama. Biće sve onako kako ona želi i svaku njenu odluku mi ćemo podržati, kaže otac Zoran, čija je jedina želja da Nikolinu uvede u svet lova.
-Puške sam nabavio, samo da napuni 18 godina i siguran sam da će zavoleti lov kao što ga i ja volim, kroz osmeh priča otac Zoran i dodaje da je dedina želja bila da unuka Nikolina nasledi pušku kao uspomenu na dedine lovačke dane. Ja redovno idem u lov, Nikolina je uz mene i posmatra, naravno nikada nije oružje uzela u ruke i nema šanse da se to desi pre nego što postane punoletna. Nikolina jeste žensko, ali ona je tatin sin i tu nema dileme, ističe Zoran.
Inače, Lovačko udruženje u opštini Vladimirci uspešno funkcioniše već nekoliko decenija, a Zoran je delegat udruženja već 20 godina.
-Sada su nam baš stigli mladi fazani u Mehovine u prihvalitilište, potrebno je da se razdele i da se čuvaju. Organizujemo hajke, imamo pet sekcija i pet hajki, tako da odlično funkcinošemo i odgovorni smo prema lovu, kaže Zoran.
Visoke dnevne temperature zadaju dodatne probleme poljoprivrednicima, posebno u stočarstvu.
-Teško je tokom tropskih talasa jer to zahteva i veće angažovanje oko stoke. Pokušavamo da im rashladimo prostorije u kojima borave, potrebno je i više vode obezbediti, pravimo promaju da im olakšamo boravak u štalama, naporno je za nas, a verujm da ni životinjama nije lako. Najteže je krupnim govedima, ali nekako se borimo i hvala Bogu izdržavamo sve bez posledica, objašnjava Zoran.
U vladimiračkom selu Kujavica obezbeđeni su dobri uslovi za život, a jedino što porodici Radukić nedostaje je par stotina metara asfalta do porodične kuće i nadaju se da će i to doći na red, uz razumevanje da se nadležni u opštini trude da svakome izađu u susret i obezbede što kvalitetnije uslove za život i rad.
-Uz podršku opštine iskopao sam jedan dubinski bunar, drugi sam finansirao sam, tako da problema sa vodosnabdevanjem nemamo, a imamo i vodu iz opštinskog vodovoda.
Supruga i majka Jelica kaže da je biti žena na selu jako teško, jer pored kućnih poslova tu su i obaveze u njivi, štali, ali i briga o detetu, njegovom odrastanju i vaspitanju.
-Nas troje već godinama svuda idemo rame uz rame, zajedno radimo, brinemo se o baki i jedni drugima smo najveća podrška. Jeste život na selu težak, ali nas vodi ljubav i sloga, kaže Jelica.
I zaista je tako. Porodica Radukić je sebi napravila skroman dom, pun ljubavi i kako kažu ništa više od ovog im ni ne treba. Zadovoljni su i jedina želja im je da su još mnogo godina na okupu, jer porodica i jeste istinska sreća i bogatstvo.
Izvor/Foto: Šabac 24/7
„Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.“
Projekat „Posavotamnavski domaćini“ sufinansira opština Vladimirci.
