Gazdinstvo Jovičića u Nakučanima koje datira iz prve polovine prošlog veka, još uvek živi. Na imanju svog pradede, vredni poljoprivrednik Dragan Jovičić živi sa ocem i suprugom Ivankom, dok su se obe kćerke udale i zasnovale svoje porodice. Iako bi mnogi rekli da su Jovičići nakon 36 godina zajedničkog života one najveće želje ostvarili, odgajili decu i izveli ih na pravi put, Dragan ne odustaje od poljoprivredne proizvodnje bez obzira što sada ima sve mogućnosti da uživa sa unučadima i smanji obim posla. Naprotiv, odlučio je da obnovi mehanizaciju. U njegovom dvorištu ove godine zablistao je potpuno nov traktor, kupljen uz subvenciju Grada Šapca.
-Kupio sam traktor „YTO 504“ kineske proizvodnje, već smo odradili mnogo posla sa njima i prezadovoljan sam. Sa njim je sve mnogo lakše, ima hidraulično upravljanje tako da sa jednim prstom možeš voziti ceo dan. Takođe što je prednost ima prednju vuču, moderniji je i komforniji, ima čak i radio. Poseduje kabinu i sada nema straha od kiše i nevremena, ali ni od pasa lutalica, potpuno ste zaštićeni u putu i na njivi, uz osmeh priča Dragan.
Jovičići obrađuju oko osam hektara zemljišta, a najviše su usmereni na uzgajanje pšenice, kukuruza, zob, ječam, takođe je zastupljena i detelina i uglavnom je sve opredeljeno na obezbeđivanje stične hrane.
-Gajimo svinje, tovimo junad, ranije smo imali dosta krava, ali ušlo se u godine i značajno smo smanjili stočni fond. Teško je postići sve, a i gajimo koliko i možemo da prodamo, a ozbiljniju i veću proizvodnju treba imati i obezbeđenu sigurnu prodaju. Sa manje stoke, manje i brige, ne mogu da se žalim, jer brzo nađemo kupce, uglavnom su to nakupci. Mi smo udaljeno selo, teško je pronaći standarde, jake trgovce, a i nama lično, u ovim godinama, nije potrebna velika proizvodnja, objašnjava Dragan.
Uglavnom sva manja gazdinstva u Pocerini i Mačvi, na obradivom zemljištu seju ratarske kulture, kako bi obezbedili sopstvenu hranu usmerenu na stočarstvo koje je mnogima primarna proizvodnja. Na taj način prave velike uštede i, kako kažu, ulažu manje „živog novca“.
-Manja gazdinstva nemaju ni velike površine obradivog zemljišta, kako bi se orjentisali na ratarstvo u cilju zarade od prodaje konkretnog roda, ali je veliki značaj ukoliko imate svoju stoku da ta zemlja ne stoji prazna, već da je iskoristite za stočnu hranu. Što se proizvede na njivi, to se kroz staje proturi i tako se provlačimo. Mi obično držimo do osam junadi, svinja maksimalno do 30 uhranimo, držimo nekoliko krmača i onda prasad prodajemo, a imamo i oko 20 ovaca. One su tu da se pobrinu za korov po dvorištu, služe umesto trimera i da se družimo, opet uz osmeh priča Dragan.
U Nakučanima nema mnogo mladih, kaže Dragan i dodaje da čim napune 18 ili 20 godina, odlaze sa svojih domaćinstava.
-Ranije su ovde vrle mašine, tu se okupi i do 40 mladih meštana, sada iz celog sela ne možeš sakupiti toliko, a na ovim vrućinama niko i ne bi želeo da radi. Vremena su se naglo promenila, život je potpuno drugačiji nego što je to bilo u mojoj mladosti. Sada njive koje su obrasle u bagrenjak, krče se testerama, a ja sam to pre sve preoravao. Nama su sela potrebna, treba da žive, ali ja nisam optimista, kaže Dragan.
U Nakučanima putna infrastruktura je dobra, takođe i elektromreža.
-U poslednje vreme grad je ulagao u te projekte, ostalo je ponegde asfaltirati deonice od par stotina metara, kao što je slučaj u mojoj ulici. Imamo obećanje da će i to doći na red.
Supruga Ivanka voli život na selu i kako ističe, nikada joj nije teško palo obavljanje poljoprivrednih poslova.
-Ja sebe organizujem dobro, sve polako, niko me nigde ne požuruje, posebno sad nas niko ne tera da radimo, ali mi želimo koliko možemo da doprinesemo. Verujte mi da ništa nije teško raditi, samo da smo zdravi. Kćerke su nam se udale, jedna živi takođe na selu, blizu je nas u Sinoševiću, dok je druga zbog posla otišla u Beograd, tamo je već deset godina, kupila je sebi stan i zadovoljna je. Mi sve pre imali veliku proizvodnju, išli smo na pijac, ni tada se nismo žalili da je nešto teško. Sada evo posle 36 godina braka, došlo vreme i da se uživa, ali nećemo da potpuno prekinemo poljoprivrednu proizvodnju, kaže supruga Ivanka.
Starije neženje, kao i u selima širom Srbije, primetan su problem i u šabačkim selima. Ženska deca odlaze u gradove, ne žele da se udaju za poljoprivrednike, pa se time i broj neženja u seoskom području koji ne žele da napuste gazdinstvo iz godine u godinu uvećava.
-Evo ja sam ceo život domaćica u selu, svoje kćerke nisam savetovala ni da ostaju ni da idu iz sela. One su same sebi birale muževe i način života koji žele da žive. Obe su se školovale u gradu, plaćali smo im stan i imale su mogućnost da vide kako je biti žena na selu, ali i kakav je gradski život, navodi Ivanka.
Jovičići nemaju tajni recept za dug i uspešan brak, a kada je u pitanju pogled u budućnost, Dragan opet kroz šalu kaže „samo ler, ništa drugo“.
-Možda ćemo zanoviti ponešto od mehanizacije, ali širenje proizvodnje nemamo u planu. I ove subvencije koje dobijamo od države su stvarno od velikog značaja, ali ne treba se oslanjati samo na njih. Pomoć Ministarstva je redovna, uvek dođe u pravo vreme i dovoljna je. Mi ne planiramo sa subvencijama da idemo na more, ne bi znali sa njima tamo ni da se ponašamo, zaključio je Dragan i ponovo zasmejao sve prisutne.
Izvor/Foto: Šabac 24/7
„Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.“
Projekat „Šabačka brazda“ sufinansira Grad Šabac.
