Srbija obeležava Dan državnosti – u znak sećanja na 15. februar 1804. godine, kada je podignut Prvi srpski ustanak i Sretenje 1835. godine, kada je donet Sretenjski ustav. Ovaj dan kao državni praznik slavi se od 2002. godine.
Na Sretenje 1804. godine, pre 220 godina, grupa istaknutih srpskih prvaka sa prostora tadašnjeg Beogradskog pašaluka, zvanično Smederevskog sandžaka, izabrala je Karađorđa, Đorđa Petrovića, za vožda, predvodnika. Bila je to dobro promišljena odluka zbog činjenice da je Karađorđe posedovao ne samo lične kvalitete, odlučnost i čvrstinu, već i ratno iskustvo u sklopu austrijskih frajkora 1788–1791.
Njegov izbor izvesno je bio i posledica sasvim osobenog ugleda koji je uživao. Važio je za žustrog, preduzimljivog, oštrog i odlučnog, ali i čoveka britke pameti. Bio je takođe vešt trgovac, stokom. Pretežni izvor znatnijih prihoda onovremenih Srba sa prostora Beogradskog pašaluka bio je izvoz stoke u Austriju. Bilo je poznato i da ne trpi neposlušnost, da je katkad prek, pa i da lako poteže oružje.
Na zboru u Marićevića jaruzi kod Orašca, u središtu Šumadije odlučeno je da se podigne buna protiv dahija, četvorice samovoljnih gospodara u beogradskom pašaluku. Njihov položaj zapravo nije bio legalan ni sa stanovišta vlasti na Bosforu, ali je uglavnom nevoljno tolerisan.
Seča knezova
Neposredan povod bio je teror dahija poznat kao Seča knezova, uklanjanje viđenijih i preduzimljivijih među Srbima. Teror dahija je tada umesto da sputa buntovnost Srba zapravo nenadano doveo do rasplamsavanja bune. Oni su prethodno 1801. godine ubili beogradskog pašu, da bi se samovolja potom uvećavala do početka ustanka 1804.
Pod vođstvom Karađorđa ustanici su ubrzo oslobodili veći deo pašaluka. Buna je najpre zahvatila krajeve zapadno od Kolubare, Šumadiju, potom Pomoravlje, Podrinje, odakle su buna nadalje širila prema jugu. Kada je njihov položaj postao nemoguć, a pad Beograda bio nadomak, dahije su pokušale beg niz Dunav. Posekao ih je vojvoda Milenko Stojković, jula 1804, na dunavskom ostrvu Ada Kale, u Đerdapu. Odstranjivanje dahija dogodilo se uz podršku predstavnika legitimnih vlasti na Bosforu.
U prvoj fazi ustanka bitan moment bio je Boj na Ivankovcu, kod Ćuprije, avgusta 1805. kada su ustanici potukli vojsku Hafiz-paše, novopostavljenog čelnika Beogradskog pašaluka, koji je u potpunosti oslobođen 1807. godine. Ishod Prvog srpskog ustanka odredio je mir Rusije i Turske potpisan u Bukureštu 1812. godine. Rusija se tada, suočena sa Napoleonovom invazijom, okreće ratu protiv Francuza i široke koalicije koju su oni predvodili. Turska je Karađorđev ustanak ugušila 1813. Usledio je egozodus ustaničkih prvaka, i samog Karađorđa, potucanje “od nemila do nedraga” po Austriji i Rusiji.
U Srbiji, Turci u to vreme sprovode strahovit, neopisiv teror. Pošto namera primirivanja ustanika autoritetom Bećir paše, iz Bosne, nije donela rezultate, Sultan na Srbe šalje Hafiz pašu. Bio je to prelomni moment, jer od njegovog poraza na Ivankovcu, postaje nesumnjivo da su Srbi u ustanku protiv turske vlasti uopšte.
Usledila je Hadži Prodanova buna 1814, i Drugi srpski ustanak aprila 1815. godine, na Cveti, u Takovu. Prvi i Drugi srpski ustanak 1804. i 1815. godine, postupno su doveli do obrazovanja novovekovne srpske države. Veliki nemački istoričar Leopold Ranke nazvao je taj period – Srpska revolucija. Takođe, Srpskom revolucijom započinje i proces oslobađanja hrišćanskih naroda Jugoistočne Evrope od Turske. Ustanak Grka 1821. usledio je po srpskom uzoru.
Borba Srba za nezavisnost, započeta Karađorđevom bunom na Sretenje 1804. godine, uspešno je okončana decenijama potom, pored drugog zahvaljujući mudrosti i veštini knjaza Miloša Obrenovića. Karađorđe je tokom Prvog srpskog ustanka (1804–1813), u sklopu obnove srpske državnosti, između ostalog ustrojio i niz važnih institucija, nephodnih za postupno oblikovanje državnog ustrojstva, počev od heraldičkih znamenja, pa do Velike škole, najviše zaslugom Dositeja Obradovića, prvog ministra (popečitelja) prosvete obnovljene Srbije, što se uzima kao daleki začetak današnjeg Univerziteta u Beogradu.
Prvi Ustav Kneževine Srbije
Sretenje je odabrano za Dan državnosti Srbije i zbog činjenice da je 1835, na taj dan, u Kragujevcu, donet prvi Ustav Kneževine Srbije, nazvan – Sretenjski. Formalni naziv je tada zapravo bio Knjažestvo. Njegov tvorac Dimitrije Davidović izradio ga je po uzoru na francuska ustavna rešenja iz 1791, 1814. i 1830, kao i ustav novoobrazovane Belgije iz 1831. Davidović je tvorac i termina – ustav. Prethodno je korišten termin – konstitucija, čemu je uostalom pridavano maglovito značenje. Davidović je ustrojio zakonsko rešenje po najvišim standardima onovremenog poimanja političkih sloboda, ali sasvim neprimereno prilikama u kojima se tadašnja vazalna Srbija nalazila. Između ostalog, u to vreme, ni Austrijsko carstvo, ni Turska, ni Rusija, nisu imale ustave. Upravo te zemlje izvršile su pritisak da se od Sretenjskog ustava odustane.
Na snazi bio samo 55 dana
Ustrojen po uzoru na najslobodoumnija ustavna rešenja onovremenog sveta, poput Francuske, odnosno Belgije, Davidovićev ustav, iako usvojen, ostao je formalno na snazi svega 55 dana. Sretenjski ustav bio je podeljen na 14 poglavlja i sadržao je 142 člana. Predviđao je punu podelu vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvršnu. Zamišljeno je da knjaz i Sovjet dele izvršnu vlast. Veoma važno, Ustav je proklamovao ličnu neprikosnovenost, slobodu kretanja, zanimanja, punu pravnu ravnopravnost svih građana. Feudalni odnosi su sasvim odbačeni, kao i ropstvo.
Poređenja radi, u Habzburškoj Monarhiji feudalni odnosi su bili na snazi, većim delom, do revolucionarne 1848/49, u Rusiji do 1861. Njegov tvorac Dimitrije Davidović bio je znameniti novinar, diplomata, ministar. Ustav koji je napisao, u poređenju sa ustavima evropskih zemalja tog vremena, bio je krajnje slobodouman. Osim retkih izuzetaka poput Francuske, Belgije, ili SAD. Kneževina i Kraljevina Srbija imala je potom više različitih ustavnih rešenja: 1838, 1869, 1888, 1901. i 1903. godine.
RTS/Tanjug
