Uz predsednika Srbije Aleksandra Vučića i predsednika Vlade Republike Srbije Miloša Vučevića, predsednica Narodne Skupštine Republike Srbije Ana Brnabić svakako je najviše na meti opozicije i takozvanih ekologa. Ti napadi sve češće poprimaju razmere histerije u kojoj istina i dijalog više nikog s te strane ne zanimaju. U intervjuu za Alo, Brnabić govori o tim udarima, izazovima s kojima se suočava na novom poslu i opštoj klimi u Srbiji u kojoj je ovih dana litijum reč koja se najviše izgovara.
*Počnimo, dakle, od toga da je litijum postao pitanje svih pitanja. Na žalost ili na sreću?
– “Rio Tinto” je u Srbiji 23 godine, a ove godine je tačno 20 godina otkako radi na projektu “Jadar”, jer su prva istražna prava dobili 2004. Ovaj projekat i činjenica da su ovakve rezerve litijuma otkrivene u Srbiji su 18 godina bili razlog za neverovatnu sreću i ponos, a onda su, naprasno, postali tema razdora. Moje pitanje, koje i dalje stoji neodgovoreno je: “Zašto i kako je do toga došlo?” Ovaj projekat bi Srbiji, a posebno zapadnoj Srbiji, doneo nova radna mesta, bolje plate i životni standard, poljoprivredna aktivnost bi mogla da se nastavi zato što je ovaj rudnik pod zemljom, a nije otvoreni kop. Srbija bi postala snabdevač strateških sirovina i proizvoda, pa bi samim tim naš uticaj u Evropi i svetu porastao. Svakako se podrazumeva da se sve to radi uz poštovanje i primenu najstrožih mera zaštite životne sredine.
*Zvali ste na razgovor Ivanku Popović iz Proglasa, nudili ste javni dijalog o “Rio Tintu“, predsednik Vučić je pozvao govornike s protesta u tim za litijum. Odziv je, međutim, ćutanje ili odbijanje.
– Ivanku Popović sam pozvala da razgovaramo kao nekoga ko je profesor na Tehnološko-metalurškom fakultetu, ko je šest godina bio dekan tog fakulteta, kao nekoga ko je bio rektor Beogradskog univerziteta, takođe, kao nekog ko se politički ne slaže sa nama. Zvala sam je kao stručnjaka, a ne kao političara, da čujem savet kako da se odupremo ovom masovnom pokretu – ne protiv litijuma i rudarstva, već protiv nauke. Zvala sam i mnoge druge ljude iz sveta nauke i razgovarala s njima. I one koji se politički slažu s nama i one koji misle drugačije. Samo je Ivanka Popović našla za shodno da o tome prvo obavesti Šolakove medije, a onda da od toga napravi politički aber.
*U poslednje vreme baš često na Tviteru odgovarate na napade i optužbe opozicionara. Kako komentarišete proteste zbog litijuma i najavu paklenog septembra, kako ga opozicionari nazivaju?
– Ja molim ljude da shvate da su ovi protesti prerasli u proteste protiv nauke, protiv zdravog razuma, da su postali protesti teoretičara zavere. Na njima govore ljudi koji veruju u kemtrejls, ljudi koji kažu da nam geološka struka ne treba, da treba zatvoriti sve rudnike, pričaju o satanizmu, bore se protiv bankarskog sistema, šire strah i paniku. Mi, ako nastavimo ovim putem, dolazimo do toga da ćemo se, posle ovoga, boriti protiv 5G mreže, kliničkih studija koje nam donose nove lekove i daju šansu za život pacijentima koji su u terminalnim fazama bolesti, da ćemo se boriti protiv veštačke inteligencije, biotehnologije, da ćemo zatvarati naučno-tehnološke parkove koje su nam toliko toga dobrog doneli u proteklih 10 godina. Oni koji to ne vide, treba da otvore oči. Zbog toga mi je posebno stalo da razgovaram s ljudima koji se bave naukom. Međutim, kada čujem od ljudi kao što je Ivanka Popović, a koja je profesor, doktor nauka, neko ko je bio dekan jakog i važnog tehničkog fakulteta i rektor Univerziteta u Beogradu, da se protive svim istraživanjima bora i litijuma, to je za mene potpuno poražavajuće. Zamislite da se neko iz nauke protivi istraživanjima bilo čega. Nauka znači istraživanje. Nauka je istraživanje. To je logički nonsens, apsurd, definicija kontradiktornosti. Što se paklenog septembra tiče, mi ćemo pokušati da se suprotstavimo razumom, činjenicama, razgovorom s ljudima. Svakako će biti onako kako narod odluči.
*Ekolozi ili lažni ekolozi. Šta preovlađuje u Srbiji?
– Nažalost, lažni ekolozi. Bilo bi fantastično kada bismo mi, kao zemlja, kao narod počeli više da razmišljamo o životnoj sredini, ali to nije slučaj. Niko iz Loznice nije pitao Vladu Srbije svih ovih godina da li smo i kako, uklonili opasni otpad iz hemijske industrije „Viskoza“ u Loznici koja je zatvorena 2005. A taj otpad je opasniji od bilo čega što može da izazove bilo kakav rudnik. Vlada je, zaključno s prošlom godinom, sav opasni otpad izmestila i rešila taj problem. Vlada za koju kažu da ne brine o životnoj sredini. Ko je gradio filtere na našim termoelektranama? Vlada čija je okosnica SNS. Ko je doneo zakone da imamo prve zelene kilovate u Srbiji? Vlada čija je okosnica SNS. Zatvaranje ložišta na mazut i ugalj? SNS. I onda su oni svi zabrinuti za životnu sredinu, a mi nismo? Pa činjenice govore drugačije.
*Kada smo prošli put radile intervju, bili ste predsednica Vlade, sada vodite Skupštinu. Kakva je razlika iz nekog vašeg ličnog ugla? Šta je teže?
– Potpuno je drugačije. Kao predsednik Vlade, vi ste menadžer, rešavate probleme, gurate projekte. Kao predsednik Narodne skupštine, više razmišljate o suštini politike, stanju u društvu, dijalogu, široj slici. Biti predsednik Vlade je svakako intenzivnije. Sve je vaš problem i svime morate da se bavite.
*Koji vam je momenat bio najteži otkako ste došli na čelo parlamenta? I koji vam je bio najdraži?
– Teški su mi bili razgovori s opozicijom o zahtevima za izbore, ali je za Srbiju dobro što smo ih imali i što smo pokazali da, kakve god razlike bile, mora da se razgovara. Dijalog je jedini put za rešavanje bilo kog problema. Najdraži momenat mi je bio obeležavanje Dana devojčica u IKT sektoru u Skupštini, kada je u sali za sednice nastupao hor Kluba studenata tehnike (KST). Volela bih da se naša Skupština više otvori za takve stvari.
*Pre nekoliko dana je zagrebački Jutarnji list objavio opširan tekst u kojem hvali predsednika Vučića, naziva ga trenutno najvažnijim državnikom u Evropi, te odaje priznanje našoj spoljnoj politici. Kako vi vidite taj tekst? Posebno zato što ste mi prošlog puta rekli da vam neprestani napadi na Srbiju iz Hrvatske teško padaju.
– Nije taj tekst imao nameru da pohvali Srbiju ili predsednika Vučića. On je tačno istakao da je Aleksandar Vučić uspeo da potpuno preokrene kurs Srbije, da je etablira kao jednu od najuspešnijih, najprosperitetnijih i najuticajnijih država, ali zaključuje da su naše namere, u suštini, nečasne. A to nije istina. Istina je da se Aleksandar Vučić borio i bori za miran, stabilan i dobro povezan region. Da se borio da Srbija bude prosperitetna, ali i da čitav region bude jednako prosperitetan. U tome, nažalost, nije našao saveznike. Svrha teksta je da upozori EU i SAD na Srbiju, mada bi na mestu bilo da upozori hrvatske vlasti na rastuće neoustaštvo.
*Za kraj, kako vidite Srbiju i sebe za tri, pet i deset godina?
– Za tri godine, Srbija je domaćin EXPO. Ugostićemo čitav svet ovde i pokazaćemo novo lice Srbije, 15 godina nakon promena koje su se desile 2012. Prosečna plata će biti najmanje 1.400 evra, penzije 650 evra. To je potpuno druga zemlja… Očekujem da Srbija nastavi da jača i da u svim oblastima bude pobednička zemlja. Sin je moja najveća sreća
*Ana Brnabić pre pet i deset godina i Ana Brnabić sada. Koja je razlika? Pitam i politički i privatno.
– Politički: iskusnija, prekaljenija, sa mnogo ožiljaka, ali jednako spremna da se borim za Srbiju u koju verujem. Privatno: mnogo srećnija, jer sam pre pet godina dobila sina koji je moja najveća sreća i najveći ponos. Teško mi je pao poraz košarkaša zbog očigledne sudijske krađe
*Svi smo gledali Olimpijske igre. Koje ste takmičenje naših sportista najradosnije, a koje najteže ispratili?
– Teško je to reći. Kao i svima, svaki poraz mi je teško pao, a svaka pobeda mi je bila praznik. Možda mi je najteže pao poraz košarkaša protiv SAD, jer je suđenje bilo toliko očigledno pristrasno, a naši su se tako herojski borili. Najveća radost svakako sva tri naša zlata.
Izvor: Alo
