Zahvaljujući naprednim shvatanjima obor-kneza Jevrema Obrenovića, Šabac se tokom 19. veka razvija u veoma naprednu varoš. U priči koja sledi saznaćete zašto se ovaj grad naziva „Mali Pariz“
Jevrem Obrenović je bio najmlađi brat srpskog kneza Miloša Obrenovića, koji ga je 1816. godine postavio za obor-kneza Šabačke nahije. Jevrem je bio obrazovan i proevropski orijentisan, te je tako uređivao i svoju varoš, kojom je upravljao do 1831. godine. Šabac je među prvim gradovima u Srbiji obnovio škole, imao je svoje učitelje, lekare, apotekare… Zato se ovaj period u Šapcu s pravom naziva „Jevremovim zlatnim dobom“.
Trgovalo se i uživalo. Bio je to grad sa najviše kafana u celoj Kneževini i Kraljevini Srbiji, koje su uvek bile pune gostiju. Zbog tako bogatog noćnog života, Šabac su prozvali „Mali Pariz“. Veliku popularnost uživali su muzičari – čuveni Vasa Stanković Andolija, te popularni Cicvarići, koji su svirali i na kraljevom dvoru. Tada se u Šapcu meraklijski pevalo: Beograde, uzalud ti hvala, kad je tebi, eto, Šabac glava.
Poznati glumac tog vremena Dobrica Milutinović, često je gostovao u Šapcu i pričao o kafanskom životu ove srpske varoši: „Kad je predstava u pozorištu, Šabac je sav tu, prestajalo je veselje, kocka. A posle se ludo veselilo. Ti su ljudi umeli tako fino, otmeno da se vesele. Njihovi lumperaji su odavali pravo malo gospodstvo. Novac se brzo zarađivao i brzo trošio.“ Jer, Šapčani su više od svega voleli merak, kafane i kocku.
– Kad im zabraniše kocku, domišljati Šapčani smisliše kockanje u kocke šećera, i kome prvo sleti mušica na kocku, on il’ dobije, ili izgubi, po dogovoru. Tako da Šapčanima nikako nije moglo da se doskoči.
