Ako slučajno prođete kojom zabačenom ulicom, čućete u kakvoj kavanici krešteći gramofon, i oko njega, uz čašu vina, nekoliko mladića, gde slušaju neke stare arije ili pesme, koje su grešni Cicvarići prodali za jeftine pare fabrikantima. Nestalo je veselosti i više se ne čuje: „Ja sam cura šabačka / Suknja mi je dugačka / Ja bih htela da je kraća / Al’ ne daju braća“. Danas možete čuti punu tuge i sete: „Šapcu grade, moj veliki jade…“
Ovako je pre jednog veka pisao „Podrinski vesnik“. Šabac je tek izašao iz Velikog rata, koji je prepolovio broj žitelja, u ruševinama, pa do muzike i veselja nikom nije bilo.
A tek nekoliko godina ranije, Mali Pariz, u kojem se prvi put u zemlji začuo zvuk klavira , živeo je raskošni život se sa svojih stotinu kafana, skoro na svakih stotinu stanovnika beše po jedna. Njihove goste, zabavljale su melodije Cicvarića, čuvene muzičke porodice i Vase Stankovića Andolije, do Prvog svetskog rata najpoznatijeg muzičara tadašnje Srbije.
Vasa Stanković Andolija rođen je u mačvanskom selu Drenovac, odakle se njegova romska porodica doselila u najstarije šabačko naselje Bair i sagradila kuću nedaleko od današnje železničke stanice. Ne zna se tačan datum njegovog rođenja, godina 1846. urezana je na spomeniku, a jedino je pouzdan podatak da je umro 2. februara 1934. godine, i da je sahranjen na Kamičkom groblju u Šapcu, uz pratnju predsednika opštine Petra Grozdića, 20 sveštenika, 40 muzičara i velikog broja građana, o čemu je izvestila tadašnja štampa.
U svom životu Andolija je imao samo dve muzičke družine: u prvoj je ostao 16 godina, a u drugoj 34. Svirao je knezu (kasnije kralju) Milanu Obrenoviću, na dvoru Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage, a zatim i kraljevima Petru i Aleksandru Karađorđeviću. U poznatim beogradskim kafanama su ga slušali Nikola Pašić, Jovan Ristić, Gligorije Giga Geršić… Gostovao je u Sofiji, Pešti, Bukureštu…
Kada je u Mostaru, pred Veliki rat, Andolija zapevao tada veoma popularnu pesmu „Avaj Bosno, sirotice kleta“, austrougarske vlasti su ga sa celom družinom uhapsile i proterale u Srbiju. Tom prilikom im je rekao: „Pesma ne ubija nikog, brate“.
„U (Velikoj) Kikindi mu je bilo naređeno da plakat štampa na mađarskom jeziku i da peva samo umetničke pesme. Andolija je plakat štampao ćirilicom i pred dupke punom dvoranom peveo rodoljubive pesme. Još za vreme koncerta uhapsili su ga žandarmi i okovanog sproveli kroz redove publike, a potom proterali u Srbiju“, prenela je tadašnja srpska štampa.
Prvi svetski rat Andolija je proveo u logorima Arada i Cegleda. Posle rata, zauzeti svakodnevnim problemima, Šapčani su počeli da ga zaboravljaju. Živeo je usamljen i bolestan, gotovo na ivici bede, u svojoj trošnoj kućici. Grupa sugrađana pokrenula je inicijativu da mu se dodeli priznanje za njegov patriotski rad (ispoljen kroz pesmu), pa je 1930. godine odlikovan ordenom Svetog Save petog stepena. Međutim, bio je već toliko siromašan da nije imao para da plati ordensku taksu.
Poslednji javni nastup Vase Stanovića Andolije, koji je ovaj nadimak dobio po krupnom komšiji mesaru sa Baira, organizovala je Šabačka narodna knjižnica i čitaonica 1933. godine. Na programu su bila dela Mokranjca, Dvoržaka i Manea, a nastupio je i poznati pevač Milan Timotić Bata.
Pred kraj Andolijinog života, njegov portret sa violinom je uradio šabački slikar Stevan Čalić. Zdravstveno stanje mu se ubrzo pogošalo, pošto ga je, po rečima praunuka Predraga Stankovića, nažuljala nova cipela, pa je od posledica sepse svoj život Vasa završio tiho, pomalo sam i zaboravljen. Tri dana grad je plakao za njim
Trošna kućica u kojoj je živeo opstala je do današnjih dana. Nadživela je Andolijina kućica i nekada poznate šabačke kafane, čiji je broj između dva rata ponovo rastao. Danas jedna ulica u Šapcu nosi ime Vase Andolije, a Šapčani su se na taj način donekle odužili ovom izuzetnom muzičaru.
